Sr­bi­ja je u ve­li­kim ju­bi­le­ji­ma, ali ovih da­na se ne za­bo­ra­vlja ni vi­še od vi­jek i po od ro­đe­nja jed­nog od naj­ve­ćih srp­skih ko­me­di­o­gra­fa Bra­ni­sla­va Nu­ši­ća (1864–1938). Be­o­grad je za­pam­tio Nu­ši­ćev dan. Ro­dio se kao Al­ki­bi­jad Nu­ša u pra­vo­slav­noj cin­car­skoj po­ro­di­ci Lju­bi­ce i Đor­đa Nu­še, u Be­o­gra­du, 20. ok­to­bra (6. no­vem­bra po sta­rom ka­len­da­ru) 1864. go­di­ne. Vi­jek i po od ro­đe­nja be­smrt­nog Nu­ši­ća, u čast ju­bi­le­ja Na­rod­na bi­bli­o­te­ka Sr­bi­je di­gi­ta­li­zo­va­la je nje­go­va naj­zna­čaj­ni­ja ostva­re­nja. Sa­da se dva­de­set pet Nu­ši­će­vih dje­la iz edi­ci­je Ge­ce Ko­na, na­la­ze u okvi­ru zbir­ke „Di­gi­tal­na Na­rod­na bi­bli­o­te­ka Sr­bi­je“. Če­ti­ri na­slo­va naj­ve­ćeg srp­skog i jed­nog od naj­zna­čaj­ni­jih evrop­skih ko­me­di­o­gra­fa ima­ju i mo­guć­nost pre­tra­ži­va­nja tek­sta, dok je u pri­pre­mi i op­ci­ja za pre­tva­ra­nje tek­sta u audio-sni­mak ka­ko bi Nu­ši­će­va dje­la, po pr­vi put u cje­lo­sti, bi­la do­stup­na sli­je­pim i sla­bo­vi­dim oso­ba­ma. Ovi­me jed­na od naj­zna­čaj­ni­jih na­ci­o­nal­nih in­sti­tu­ci­ja kul­tu­re svim za­in­te­re­so­va­nim či­ta­o­ci­ma i lju­bi­te­lji­ma Nu­ši­će­vog dje­la omo­gu­ća­va ne­sme­ta­ni i pot­pu­ni pri­stup nje­go­vom stva­ra­la­štvu.
Iz ne­vje­ro­vat­no bo­ga­te bi­o­gra­fi­je čo­vje­ka, ko­ji je bio i uprav­nik Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Be­o­gra­du i je­dan od in­te­lek­tu­a­la­ca za­du­žen za sce­na­rio vjen­ča­nja kra­lja Alek­san­dra I Ka­ra­đor­đe­vi­ća kao pred­sjed­nik pri­re­đi­vač­kog od­bo­ra kra­ljev­skog vjen­ča­nja, iz­dva­ja­mo da je kao 18-go­di­šnjak pro­mi­je­nio ime i pre­zi­me u Bra­ni­slav Nu­šić.
Mje­sto uprav­ni­ka Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Be­o­gra­du (1900–1902) pred­sta­vlja sa­mo seg­ment ra­da ču­ve­nog srp­skog pi­sca, ko­me­di­o­gra­fa, no­vi­na­ra, di­plo­ma­te i kul­tur­nog po­sla­ni­ka. Nje­go­vi za­ma­šni po­te­zi uprav­ni­ko­va­nja pro­u­zro­ko­va­li su du­go­ve, a bi­lo je i ne­sla­ga­nja s ne­kim lju­di­ma, na­vu­kao je na se­be na­pa­de be­o­grad­ske štam­pe i smi­je­njen je već 14. ja­nu­a­ra 1902. go­di­ne. Upr­kos to­me osta­vio je pe­čat ko­ji mo­gu sa­mo ri­jet­ki u isto­ri­ji. No, ni do da­nas, ka­da se pod­sje­ća­mo ro­đe­nja ve­li­ka­na, upr­kos na­ja­va­ma, po nje­mu ni­je na­zva­na Ve­li­ka sce­na na­ci­o­nal­nog te­a­tra. Kao što za­pi­sa ko­me­di­o­graf u rat­noj sud­bi­ni „Sum­nji­vog li­ca“: „Iz­me­đu ove isto­ri­je, ko­ju ov­dje is­pi­su­jem i pr­vo­ga pri­ka­za “Sum­nji­vog li­ca”, pre­va­lja­li su kraj nas ve­li­ki i krup­ni do­ga­đa­ji“. Ta­ko je i s ide­jom da sce­na gdje je Žan­ka Sto­kić igra­la nje­go­vu i za nju na­pi­sa­nu „Go­spo­đu mi­ni­star­ku“ na­zo­ve „Nu­šić“. Te­ku krup­ni do­ga­đa­ji, ali ne i scen­sko kr­šte­nje. No, Be­o­gra­đa­ni pr­ko­se bar ti­me što su kult­nom ka­feu u Nu­ši­će­voj uli­ci da­li nje­go­vo ime, a ne­za­o­bi­la­zno mje­sto je i onih za ko­je je ne­ras­ki­di­vo pi­sac bio ve­zan – glum­ce, pa je omi­ljen i ži­voj le­gen­di Sve­tla­ni Ce­ci Boj­ko­vić.
Stva­ra­lac neo­bič­nog i tra­gič­nog po­ro­dič­nog ži­vo­ta, iz­gu­bio si­na je­din­ca Ba­na Stra­hi­nju to­kom ve­li­ko­ra­tov­ske gol­go­te svo­ga na­ro­da. Nu­ši­ćev sin is­ka­zao je u ra­tu ne­vje­ro­vant­nu hra­brost, bio ra­njen, maj­ka Da­rin­ka je uspje­la da ga ta­kvog oslo­bo­de da­ljeg od­la­ska na front, ali on jav­no tra­ži i uspi­je­va da se vra­ti u bor­bu. Su­pru­ga je pri­ti­ska­la Nu­ši­ća da ga pre­ko ve­za iz­vu­če, a pi­sac je pri jed­nom od­la­sku da to uči­ni za­pi­sao: „Mo­gao sam da ga iz­vu­čem i – ni­sam mo­gao“. Sve vri­je­me ga je pra­ti­la Ban Stra­hi­nji­na po­ru­ka ka­da je po­stao je­dan od 1300 ka­pla­ra u od­bra­ni Be­o­gra­da: „Ko­jim pra­vom od­vra­ćaš me­ne ka­da si tu­đu dje­cu 1908. upi­si­vao u do­bro­volj­ce?“ Za­vr­šio je kao he­roj Pr­vog svjet­skog ra­ta i ži­vot u bo­ju okon­čao ri­je­či­ma upu­će­nim ocu.
– Dra­gi Ago, ne ža­li za me­ne. Ja sam bio na bra­ni­ku otadž­bi­ne za ostva­re­nje onih ve­li­kih na­ših ide­a­la ko­je smo svi mi ta­ko slo­žno pro­po­vi­je­da­li 1908. go­di­ne. Ne ka­žem da mi ni­je žao što sam po­gi­nuo, osje­ćao sam šta­vi­še da bih mo­gao bu­du­ćoj Sr­bi­ji ko­ri­sno po­slu­ži­ti, ali, ta­kva je sud­bi­na. De­da, ma­ma i ti opro­sti­te mi. Gi­tu i Mi­mu po­zdra­vi. Tvoj sin Ban“. Na po­le­đi­ni ko­ver­ta, mla­di Nu­šić za­bi­lje­žio je i: „Mo­lim ono­ga, ko­ji me na­đe mr­tvog, da ovo pi­smo ne­iz­o­stav­no pre­da adre­sa­tu“. Bio je te­ško ra­njen u bor­bi kod Po­ža­rev­ca, a pi­smo mu je na­đe­no u dže­pu ši­nje­la.
Po­tre­sen po­gi­bi­jom si­na, Nu­šić se sa po­ro­di­com 20. ok­to­bra 1915. po­sled­njim vo­zom pre­ba­cu­je u Pri­šti­nu, a već sju­tra­dan po­la­ze put Su­ve Re­ke i Pri­zre­na, da bi sti­gli do Ul­ci­nja i po­tom bro­dom u Mar­selj. Na­kon Fran­cu­ske, Nu­šić sa su­pru­gom od­la­zi u Švaj­car­sku, pa u Ita­li­ju gdje mu je ži­vje­la ćer­ka Gi­ta s mu­žem. Nu­šić ni­ka­da ni­je pre­ža­lio gu­bi­tak si­na, či­ji će grob ozna­či­ti „umje­sto tro­šnom ka­me­nom plo­čom“, hro­ni­kom „De­vet­sto­pet­na­e­sta – tra­ge­di­ja jed­nog na­ro­da“. U znak sje­ća­nja na pa­le bor­ce Skop­skog đač­kog ba­ta­ljo­na, 17. no­vem­bra 1935. go­di­ne u skop­skom par­ku Ida­di­ja bio je ot­kri­ven spo­me­nik. Pri­su­stvo­va­lo je 700 pre­ži­vje­lih đa­ka ba­ta­ljo­na. U ime ro­di­te­lja či­ja su dje­ca po­gi­nu­la po­tre­san go­vor odr­žao je Nu­šić i za­vr­šio ga ri­je­či­ma: Glas mr­tvih, ri­ječ mr­tvih je tu, ona leb­di nad na­ma... Ja, ko­ji sam bli­že smr­ti no ži­vo­tu, ja je ču­jem; vi ko­ji ste bli­že ži­vo­tu ne­go smr­ti, vi je osje­ća­te u du­ši. A glas mr­tvih vam ovog ča­sa ve­li: ‚Hva­la, dru­go­vi, na sje­ća­nju i pri­zna­nju, ali pra­vi spo­me­nik na­ma pa­li­ma po­di­ći će­te tek ako bu­de­te ka­dri sa­ču­va­ti ve­li­ku te­ko­vi­nu uje­di­nje­nja ko­je je iz na­še kr­vi po­ni­klo!‘ Ta­da, ta­da će­mo i mi ro­di­te­lji do­ži­vje­ti pra­vu utje­hu i re­ći: ‚Pro­sta vam bi­la krv na­še dje­ce, is­ku­pi­li ste je!‘ U ime oja­đe­nih maj­ki i oče­va ja po­la­žem na ovaj spo­me­nik naj­sku­po­cje­ni­ji vi­je­nac, vi­je­nac ro­di­telj­skih su­za!“ Svoj od­la­zak Nu­šić je sam „is­kre­i­rao“ pri­je sve­ga oda­brav­ši da mu se na No­vom gro­blju, gdje je sa­hra­njen, po­dig­ne spo­me­nik u ob­li­ku pi­ra­mi­de.
Pun kon­tro­ver­zi ovaj ve­li­kan pe­ra vje­ro­vat­no ni­je ni slu­tio ka­kav ga sled če­ka ka­da je na­kon za­vr­še­ne gim­na­zi­je, stu­di­rao pra­vo i di­plo­mi­rao na Prav­nom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du. Iako je uče­stvo­vao u srp­sko-bu­gar­skom ra­tu 1885. go­di­ne, u pje­smi „Dva ra­ba“ je, ka­ko su oci­je­ni­li cen­zu­ra i sud, ismi­jao kra­lja Mi­la­na i nje­go­vu ulo­gu u tom ra­tu, i pje­snik je za­ra­dio dvi­je go­di­ne ro­bi­je. Po­sli­je to­ga je, ipak, do­bio dr­žav­nu slu­žbu u kon­zu­lar­nom pred­stav­ni­štvu u Bi­to­lju, a po­tom u Pri­šti­ni. Iz pri­štin­skog is­ku­stva na­sta­la su po­tre­sna „Pi­sma kon­zu­la“. Od 1900. je ra­dio u Mi­ni­star­stvu pro­sve­te Sr­bi­je a po­tom je dra­ma­turg Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Be­o­gra­du i uprav­nik Srp­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta u No­vom Sa­du. Pr­vu ko­me­di­ju „Na­rod­ni po­sla­nik“ na­pi­sao je 1883, kao de­vet­na­e­sto­go­di­šnjak, a ona je pr­vi put igra­na de­se­tak go­di­na ka­sni­je. Još te­že se pro­bi­ja­lo „Sum­nji­vo li­ce“, na pr­vo iz­vo­đe­nje te ko­me­di­je se če­ka­lo 25 go­di­ne. Na­pi­sao je oko 100 dram­skih dje­la, uglav­nom ko­me­di­ja. Naj­po­zna­ti­je su: „Oža­lo­šće­na po­ro­di­ca”, „Go­spo­đa mi­ni­star­ka”, „Svet”, „Na­rod­ni po­sla­nik”, „Sum­nji­vo li­ce” i dru­ge. Nu­šić je u vri­je­me Pr­vog svjet­skog ra­ta ru­ko­vo­dio po­zo­ri­štem u Sko­plju u dva na­vra­ta, 1915. i na­kon pro­bo­ja So­lun­skog fron­ta, 1918. go­di­ne. Po­sli­je ra­ta bio je uprav­nik Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Sa­ra­je­vu, a po po­vrat­ku u Be­o­grad iza­bran je za do­pi­snog a od 1933. za re­dov­nog čla­na Srp­ske kra­ljev­ske aka­de­mi­je. Autor je i ne­ko­li­ko dra­ma, me­đu ko­ji­ma: „Ki­ri­je”, „Ta­ko je mo­ra­lo bi­ti”, „Pu­či­ne”, kao i ro­ma­na „Haj­du­ci”, „Auto­bi­o­gra­fi­ja”.
Nu­šić ima spo­me­nik u Be­o­gra­du bli­zu Na­rod­nog po­zo­ri­šta, a nje­go­vo ime no­si uli­ca ko­ja spa­ja Te­ra­zi­je i De­čan­sku uli­cu. Ima i uli­cu u Sme­de­re­vu, gra­du u ko­jem je ži­vio u dje­tinj­stvu, a nje­go­vo ime no­se i uli­ce u No­vom Sa­du, Kra­gu­jev­cu, Su­bo­ti­ci, Obre­nov­cu, So­ko Ba­nji, Ba­nji Ko­vi­lja­či, Iva­nji­ci. Nu­ši­će­vo ime no­si uli­ca u Sa­ra­je­vu i Tu­zli (Fe­de­ra­ci­ja BiH), u Pri­je­do­ru (Re­pu­bli­ka Srp­ska)... u Bo­ro­vu i Mir­kov­ci­ma (Hr­vat­ska) i dru­gim mje­sti­ma ši­rom biv­še Ju­go­sla­vi­je.
M.Nje­guš